Die Grüne Zahnrad-Seewalze (Stichopus chloronotus) kommt im westlichen Indopazifik von der Küste Ostafrikas über die Maskarenen bis nach Japan, Hawaii und den Inseln des südlichen Pazifik vor. Junge Tiere leben in Tiefen bis zwei Meter auf dem Korallenschutt der Riffterrassen, sie bevorzugen Zonen mit starker Wasserbewegung. Ältere Seewalzen leben in Tiefen bis 15 Meter in Innen- und Außenriffen.
Die Grüne Zahnrad-Seewalze wird 30 Zentimeter lang. Ihr Körperquerschnitt ist fast quadratisch. An den seitlichen Rändern des Rückens befinden sich jeweils zwei Doppelreihen großer, konischer Papillen, deren Enden rot oder orange sind. An der Unterseite hat sie drei Reihen von Röhrenfüßchen. Der Mund befindet sich auf der Unterseite und ist von 20 Mundtentakeln umgeben. Der Anus ist endständig. Die Art hat keine Cuvierschen Schläuche.
Die Grüne Zahnrad-Seewalze ernährt sich, indem sie Bodengrund aufnimmt, die organischen Partikel, Detritus, Algen und Mikroorganismen verdaut und den Rest wieder ausscheidet. An ihrer Unterseite lebt oft ein schwarzer Schuppenwurm.
Sie wird von der Tonnenschnecke Tonna perdix gefressen. Als „Greenfish“ kommt sie auf den Trepang-Markt.
Die Grüne Zahnrad-Seewalze (Stichopus chloronotus) kommt im westlichen Indopazifik von der Küste Ostafrikas über die Maskarenen bis nach Japan, Hawaii und den Inseln des südlichen Pazifik vor. Junge Tiere leben in Tiefen bis zwei Meter auf dem Korallenschutt der Riffterrassen, sie bevorzugen Zonen mit starker Wasserbewegung. Ältere Seewalzen leben in Tiefen bis 15 Meter in Innen- und Außenriffen.
Stichopus chloronotus is a species of sea cucumber. Common names include the greenfish sea cucumber, the spiky sea cucumber and the black knobby sea cucumber. [3] It is native to the Indo-Pacific region. It has a wide range and is abundant and the IUCN lists it as being of "Least Concern".
Stichopus chloronotus is a fairly large species growing to about 25 cm (10 in) with a firm but pliable body and a squarish cross section. The skin is smooth but there are numerous conical fleshy papillae in longitudinal rows, and these are larger on the lower lateral angles. This sea cucumber is a deep blackish-green in colour, and has yellow or red tips to the papillae.[3][4]
.jpg)
Some specimens can be blueish
Stichopus chloronotus is native to the Indo-Pacific. Its range extends from the Red Sea and the East Coast of Africa, through Madagascar, the Seychelles, the Comores and Réunion[2] to Australia, Indonesia, China, Japan, Guam, Fiji, Tonga and Samoa.[1] It lives on reefs, but can also be found on rubble located on the outer reef flats[4] at depths down to about 12 m (39 ft).[3]
Stichopus chloronotus is a detritivore and sifts through the sediment on the seabed with its tentacles and feeds on detritus and other organic matter including plant and animal remains, bacteria, protozoa, diatoms and faeces.[5] In the process it swallows a lot of sand and plays an important part in churning up and aerating the seabed.[6]
Stichopus chloronotus can reproduce asexually by undergoing transverse fission, forming two new individuals which each regenerate the missing parts. It can also reproduce sexually.[1]
Stichopus chloronotus is gathered for human consumption across much of its range. Although not one of the most important species for this purpose, it resembles the much-favoured Japanese sea cucumber Apostichopus japonicus and is increasingly being caught in some areas as supplies of that species dwindle. This species has a widespread distribution and is common in many parts of its range so the IUCN lists it as being of "Least Concern".[1]
Stichopus chloronotus is a species of sea cucumber. Common names include the greenfish sea cucumber, the spiky sea cucumber and the black knobby sea cucumber. It is native to the Indo-Pacific region. It has a wide range and is abundant and the IUCN lists it as being of "Least Concern".
Holothurie verte
L'holothurie verte[2] (Stichopus chloronotus) est une espèce d'holothurie de la famille des Stichopodidae.
C'est une holothurie de taille moyenne (maximum 35 cm de long pour 6 cm de large), de section quadrangulaire. Les bords (qui sont en fait les radius) sont parsemés de verrucosités tubulaires grossièrement alignées et terminées par des papilles (parfois teintées d'orange). Le tégument est épais et ridé, mais d'aspect satiné ; il est de couleur vert sombre profond, parfois très sombre, mais pouvant aussi tirer sur le bleu voire le violacé. La bouche est ventrale et entourée d'une vingtaine de tentacules peltés, et l'anus est terminal. Le trivium (face ventrale) est plat, et constellé de nombreux podia puissants et grisâtres[3]. Elle ne possède pas de tube de Cuvier[3].
.jpg)
Spécimen tirant sur le bleu en Thaïlande.
On trouve cette holothurie dans des eaux peu profondes (0-5 m), sur des substrats durs avec une préférence pour un courant fort[3]. On le rencontre principalement dans les écosystèmes coralliens de l'Indo-Pacifique, Mer Rouge comprise mais à l'exclusion du Golfe Persique[3]. Les spécimens plus grands vivent à des profondeurs plus importantes, parfois jusqu'à 15 m de fond[3].
Cette espèce se nourrit par filtration du sédiment. Elle trie et ingère le sédiment à l'aide de ses tentacules buccaux peltés qui amènent la matière organique à se bouche. La digestion est lente, et débouche sur des excréments tubulaires contenant principalement du sable[3]. Cette espèce est un purificateur important, qui assure un service écosystémique de premier ordre : selon les estimations, une seule population peut ainsi recycler de 500 à 1 000 tonnes de sable par an[3].
La reproduction est sexuée (la maturité est atteinte vers 1 an), et la fécondation a lieu en pleine eau après émission synchronisée des gamètes mâles et femelles. Les deux périodes de pontes correspondent aux saisons les plus chaudes. La larve évolue parmi le plancton pendant quelques semaines avant de se fixer pour entamer sa métamorphose[3].
Une reproduction par scissiparité est également observée[3].
Plusieurs poissons du genre Carapus peuvent vivre en commensalisme avec cette holothurie, comme Carapus mourlani, Carapus homei, Carapus boraborensis. Mais elle peut aussi être parasitée par Encheliophis gracilis, Chauliolobion forcipatum, Scambicornus modestus, Nanaspis moluccana, Nanaspis tonsa ou par le gastéropode Megadenus cantharelloides, qui lui perfore le tube digestif[3].
Cette espèce est commune, et ne semble pas menacée à l'échelle mondiale[3]. Elle est absolument inoffensive.
L'holothurie verte est consommée dans plusieurs pays du Sud-Est asiatique, et fait l'objet d'un commerce international sous le nom de « trépang vert », mais est considérée comme de second choix, avec des prix relativement bas[3].
Holothurie verte
L'holothurie verte (Stichopus chloronotus) est une espèce d'holothurie de la famille des Stichopodidae.
Stichopus chloronotus je morski beskralješnjak iz porodice Stichopodidae ili trpova. Živi u plitkim područjima od približne površine do dubine od 15 m.
ili po hrvatski Morski krastavac (eng. greenfish sea cucumber, spiky sea cucumber, black knobby sea cucumber).
Stijenku tijela čini epiderma ispod koje je debeli sloj derme u koju su umetnute osikule (vapnenačke pločice) mikroskopske veličine i različitih oblika. Ispod derme nalazi se sloj kružnih i uzdužnih mišića čijim naizmjeničnim stezanjem dolazi do pokretanja: zakapanja, puzanja, penjanja po podlozi i plivanja. Postoji i celomska tekućina koja ima ulogu hidroskeleta. Izmjena plinova zbiva se uglavnom preko vodenih pluća. Vodenim plućima protječe voda, zamjena plinova zbiva se i preko prionjivih nožica.
Stichopus chloronotus je detritivor i kreće se kroz sediment na morskom dnu s njenim ticalama i hrani se detritusom (raspadnute organske tvari) i drugim organskim tvarima, uključujući biljne i životinjske ostatke, bakterije, protozoe, diatomeje i fekalije.
Stichopus chloronotus se može reproducirati bespolno prolazići kroz binarnu diobu, formirajući dvije nove jedinke koje regeneriraju nedostajuće dijelove. Također se može reproducirati seksualno. Imaju jednu razgranatu spolnu žlijezdu koja se otvara ispod usnih ticala. Njihovi spermiji su bijele boje, a jajne stanice žute boje. Oplodnja je vanjska. Tijekom planktonskog života ličinke događa se preobrazba i na dno mora spušta se mlada jedinka. Kad su u opasnosti, trpovi kroz usta izbace utrobu. Ljudi se prepadnu te ih bace natrag u more. Utroba im se obnavlja. Taj se proces naziva evisceracija. Naime, u uvjetima stresa dolazi do raskidanja prednjeg i stražnjeg dijela tijela kroz koje izbacuju cijelo probavilo. Pritom dolazi i do kidanja vezivnog tkiva koje probavilo povezuje sa stijenkom tijela. Izbačeno se probavilo regenerira, a smatra se da do evisceracije može doći i spontano radi izbacivanja nakupljenih otpadnih tvari.
To je vrsta grebena uglavnom živi u plitkim područjima od približne površine do dubine od 15 m. Obično se javlja na udubljenjima stražnjih grebena, stijenama grebena i gornjim padinama. U zapadnom središnjem Pacifiku ova vrsta preferira grebene i gornje padine, uglavnom na čvrstim podlogama između 0 i 15 m. U malezijskim grebenima, ona preferira područja s gromadama pomiješanim s živim koraljima. U Africi i regiji Indijskog oceana, ova vrsta preferira grebenasta staništa na dubini između 0 i 5 m. U Sjevernoj Australiji, pronađena je u nakupinama pijeska, među koraljnim ostacima i u unutrašnjosti zaljeva lagune. Veće gustoće ove vrste pronađene su u zaštićenim područjima koraljnih grobova. U Kini nalazi se u dubljoj vodi (40 do 60 m). U Komorama se može naći na srednjoj dubini iznad stjenovitih grebena i pješčanih područjima i među morskim travama. U Velikom koraljnom grebenu, reprodukcija se javlja u siječnju, travnju, studenom i prosincu. Može se reproducirati fizionomijom u prirodnim okolnostima tijekom hladne sezone. U Réunionu ima dvije sezone mrijesta, slično ostalim populacijama koje su na Velikom koraljnom grebenu. Poznato je da se mlade jedinke naseljavaju u ravnim zonama grebena i kasnije prelaze na druga područja. Vrsta raste oko 70-80 g godišnje, a njihov rast usporava nakon što životinja postane velika.
Ova vrsta je u suživotu sa Carapus mourlani, C. homei i C. boraborensis.
Postoji saznanje kako je vrlo mali broj mladih jedinki viđen u suživotu sa odraslim jedinkama. To može dovesti do dokaza za spore regrutiranje, kao što je predloženo za druge vrste.
Guam, Sjevernim Marijanskim otocima, Saveznim državama Mikronezije, Marshallskim otocima, Kiribatima, Tuvalu, Wallisu i Futuni, Samou, Tongu, Cookovi otoci, Francuska Polinezija, Papua Nova Gvineja, Solomon Islands, Vanuatu, Novoj Kaledoniji, Fidžiju, Coral Sea, Torres Straitu i Great Barrier Reefu (Australija). U Samoi, ova vrsta je 3% ulova. U Wallis i Futunu i Francuske Polinezije postoji tehnologija marikulture za ovu vrstu.
U Aziji je od komercijalnog značaja u Kini, Japanu, Maleziji, Tajlandu, Vijetnamu, Indoneziji (teško iskorišteni) i Filipinima (među najvrednijim vrstama). U Japanu postoji mali ribolov u Okinawiju, gdje jedna ribarska ruka izlovi ovu vrstu i prodaje ih u kineskim restoranima. Ona ima nisku komercijalnu vrijednost u Keniji, Reunionu i Madagaskaru.
Ima ogroman gubitak težine tijekom prerade izgubi čak i do 98% svoje težine, iz tih razloga ona postaje sve skuplja na tržištu. Mnogi je i prodaju zbog svojeg izgleda, kao vrstu Apostichopus japonicus koja je znatno skuplja, tako da i iz tih razloga jača na cijeni. Ova vrsta se izlovljava samo u periodu nakon reprodukcije.
Stichopus chloronotus je morski beskralješnjak iz porodice Stichopodidae ili trpova. Živi u plitkim područjima od približne površine do dubine od 15 m.
Stichopus chloronotus is een zeekomkommer uit de familie Stichopodidae.
De wetenschappelijke naam van de soort werd in 1835 gepubliceerd door Johann Friedrich von Brandt.
Bronnen, noten en/of referenties
绿刺参（学名：Stichopus chloronotus）为刺参科刺参属的动物，俗名方柱参。分布于印度-西太平洋区域以及中国大陆的海南岛、西沙群岛等地，主要栖息于珊瑚礁内、暴露于水静草茂的沙底以及或生活在泻湖内。该物种的模式产地在关岛。[1]
绿刺参（学名：Stichopus chloronotus）为刺参科刺参属的动物，俗名方柱参。分布于印度-西太平洋区域以及中国大陆的海南岛、西沙群岛等地，主要栖息于珊瑚礁内、暴露于水静草茂的沙底以及或生活在泻湖内。该物种的模式产地在关岛。
