Li cladjot d' corti (on dit eto : coutea, såbe), c' est ene plante k' on coûtive dins les cortis, po s' bele bleuwe fleur. Li raecinêye est foirt bodjowe, et rshonne ene miete å navea.
C' est ene plante ki crexhe so deus ans.
No d' l' indje e sincieus latén : Iris germanica.
Loukîz a : Raecene di cladjot d' corti
Li raecinêye n' est vindåve k' å dbout del crexhance, li deujhinme anêye. On rsaetche li pelete. On l' leye souwer å solo.
Les atchteus del souwêye raecene l' eploynut dins les dintifrice, et co po des ôtes uzaedjes cosmetikes.
Come yebe ås maladeyes, elle est ricnoxhowe diyuretike, et atossante, mins elle est ramint on pwezon, avou do rvômixhaedje et del schite.[1]
Raecene souwêye po vinde
Plante li 1ire anêye di crexhance (Grand Atlasse, Marok
Fleur
Li cladjot d' corti (on dit eto : coutea, såbe), c' est ene plante k' on coûtive dins les cortis, po s' bele bleuwe fleur. Li raecinêye est foirt bodjowe, et rshonne ene miete å navea.
C' est ene plante ki crexhe so deus ans.
No d' l' indje e sincieus latén : Iris germanica.
Iris x germanica, dita popularment lirio de cimenterio u simplament lirio, ye a denominación scientifica d'una de planta bulbosa hibrida en o chenero Iris, miembro d'a extensa familia d'as iridacias, clasificada en a subfamilia d'as iridoidias y tribu d'as iridias.
Ye un d'os miembros más conoixius d'o chenero Iris y fue a especie tipo d'iste chenero en a suya primer descripción por Linneu en 1753, pero en l'actualidat diferents estudeos han mostrau que no se tracta d'una verdadera especie,[1] pus no existe ni ha existiu garra población silvestre d'a on dimanen os eixemplars actuals,[1] y a botanica tiende a considerar-la un hibrido entre diferents especies bordes d'Iris d'Europa,[2] anque domesticau y amplament distribuiu por a mano de l'Hombre.
O lirio de cimenterio ye una iridacia de bulbo u con radiz tuberosa. As fuellas son basals (no i ha tallo), rectas u con una curva insignificant, que pueden fer más de 40 cm de largo. En produz entre 3 y 10 por bulbo. Tienen forma de fuella d'espada, con a nervadura paralela a las marguins, prou marcada, y color verde apagada, lustrosa.
As flors son muit caracteristicas. Brostan en una inflorescencia sobre tallo terminal, con bracteas en a base u no, pero despullau en l'ápiz. Se'n ha descrito de dica 120 cm d'alto, anque de regular en fa menos. As flors son trimeras, con tres sepalos poco destacables que muitas vegadas se secan a-escape, y tres petalos grans, de color violeta u azulada, con a parte más central blanca u con un bayo amariello, y se curvan ta dezaga quan son desplegaus de tot. Pueden tener macas u piquetas violetas de color más intensa que a resta.
A planta, muitas vegadas se propaga ella sola por multiplicación vechetativa, fendo radices adventicias que a boniquet pillan gruixor y desvienen rizomas y nuevos bulbos arredol d'a planta mai. Isto fa que tienda a creyar colonias individuals (clons cheneticos d'un solo individuo), o que baixo condicions favorables facilita la formación de bardizas mono-especificas sin guaire necesidat sisquiera de que intervienga l'Hombre.
Ixa facilidat de propagación, o feito d'estar autoctona d'Europa, en chunto con a suya resistencia (sobrevive sin dificultat en muitos tipos de climas) y as flors tan vistables que produz fan que haiga estau una planta ornamental muit apreciada: En a epoca de Carlo Magno, se'l menciona en os Capitulare de villis vel curtis imperii como flor de cautivo obligau en os chardins reyals. En a Peninsula Iberica, ha estau historicament una flor plantada con freqüencia en os cimenterios, y sobrevive qualques cheneracions sin a intervención humana.
Iris x germanica, dita popularment lirio de cimenterio u simplament lirio, ye a denominación scientifica d'una de planta bulbosa hibrida en o chenero Iris, miembro d'a extensa familia d'as iridacias, clasificada en a subfamilia d'as iridoidias y tribu d'as iridias.
Ye un d'os miembros más conoixius d'o chenero Iris y fue a especie tipo d'iste chenero en a suya primer descripción por Linneu en 1753, pero en l'actualidat diferents estudeos han mostrau que no se tracta d'una verdadera especie, pus no existe ni ha existiu garra población silvestre d'a on dimanen os eixemplars actuals, y a botanica tiende a considerar-la un hibrido entre diferents especies bordes d'Iris d'Europa, anque domesticau y amplament distribuiu por a mano de l'Hombre.
Perunika ili iris (lat. Iris germanica) jeste višegodišnja zeljasta biljka iz porodice sabljarki. Druga imena: bogiša, modra perunika, Marin kmin, hlipavnik. Postoje i druge vrste irisa (Iris florentina, Iris pallida).
Postoje mnoge vrste perunike, a najpoznatija i najraširenija je bogiša. Listovi su sabljasti i uspravni, stabljika je okrugla, a na njenom kraju je cvijet čije boje mogu varirati. Najčešće je modroplav. Na močvarnom tlu uspijeva tzv. barska ili žuta perunika (Iris pseudacorus), koja je otrovna i koju treba izbjegavati. Žutu peruniku ponekad miješaju s iđirotom (Acorus calamus). Cvijet barske perunike je žut, ali odmah po odsijecanju uvehne. Perunika bogiša obično cvjeta od maja do jula. Korijen (rizom) ljekovit je i prikuplja se u augustu i septembru. Ima slab miris na ljubičicu, koji dobija na intenzitetu ako se samelje. Okus je slatkast i pomalo gorak. Najčešće se gaji kao ukrasna biljka, ali može se naći i u prirodi.
Korijen perunike sadrži eterično ulje i masti. U aromatičnoj masi nalazi se keton, koji korijenu daje prijatan miris na ljubičicu. Korijen sadrži i smole, tanine, skrob, šećer, sluz i kristalni glikozid – iridin, koji je najvećim dijelom nosilac ljekovitih svojstava perunike.
Perunika ima ljekovita svojstva, ali glavna upotreba je u kozmetičkoj i parfimerijskoj industriji. Mljevenjem suhog korijena dobija se oris, puder s mirisom ljubičice koji se koristi za proizvodnju parfema i osvježivača zraka. Ekstrakt se koristi i u zubnim pastama i osvježivačima daha. Iz korijena se izdvaja i eterično ulje, koje ima istu namjenu kao i sušeni korijen. Svjež sok korijena koristi se u kozmetici za uklanjanje pjega s kože. Iz korijena se dobija prirodna crna boja, a iz cvijeta plava. Obje boje koriste se u prehrambenoj industriji i kozmetici.[1]
Perunika djeluje kao holagogno sredstvo, depurativ, diuretik i ekspektorant. Indikacije su sljedeće: insuficijencija jetre i žuči. Pomaže kod migrene, problema s menstrualnim ciklusom, upale organa za disanje, problema s probavnim i urinarnim traktom. Perunika je službeno ljekovita biljka prema britanskoj[2] i njemačkoj[3] farmakopeji.
Predpostavlja se da je biljka dobila ime po staroslavenskom bogu Perunu i da je bila cijenjena zbog svoje, navodno, magijske moći. Vjerovalo se da korijen perunike čuva od uroka ako se veže za kolijevku ili oko djetetovog vrata.[4]
Perunika ili iris (lat. Iris germanica) jeste višegodišnja zeljasta biljka iz porodice sabljarki. Druga imena: bogiša, modra perunika, Marin kmin, hlipavnik. Postoje i druge vrste irisa (Iris florentina, Iris pallida).
Pillku hamachi (Pilku jamachi) icha Jamachi[1] chaylla (Iris germanica) nisqaqa huk hampi yuram.
Commons nisqaqa multimidya kapuyninkunayuqmi kay hawa: Pillku hamachi.Pillku hamachi (Pilku jamachi) icha Jamachi chaylla (Iris germanica) nisqaqa huk hampi yuram.
.JPG)
